Online Tržište

U poslednje vreme ljudi iz sveta privatnost mnogo govore o “Pravu da bude Zaboravljeno”. Evropska komisija je čak predložila da “Pravo da bude Zaboravljeno” treba da bude zapisano u predstojeću reviziju Direktive o Privatnosti. “Pravo da bude Zaboravljeno” je prevod orginalnog naziva koji na Francuskom glasi “le Doit a l'Oubli” (pravo da se zaboravi? pravo da bude zaboravljeno? pravo na zaborav? pravo da bude obrisano?). Ali, o čemu se to radi? Za većinu ljudi, to pokušaj da se da ljudima pravo da obrišu neke neprijatne stvari, ali nažalost, ovo je malo komplikovanije od toga.

Sve više i više, privatnost se koristi da bi se opravdala cenzura. U izvesnom smislu, privatnost zavisi od čuvanja nekih stvari da ostanu privatne, drugim rečima, skrivene, ograničene, ili izbrisane. A u svetu u kojem sve više i više sadržaja dolazi online kojeg je lako pronaći i deliti, prirodno je da su borci za privatnost zabrinuti. Nekada su se ljudi pozivali na uvrede ili klevete kako bi opravdali cenzuru o stvarima koje štete njihovoj reputaciji. Međutim, pozivanje na uvrede i klevete zahteva da ono što je rečeno o njima nije istina. Međutim, privatnost je veoma elastična stvar, jer se može pozivati na zaštitu privatnosti i kada se radi o tačnim navodima.

O privatnosti kao opravdanju za cenzuru raspravlja se u nekoliko različitih, ali povezanih, debata: “le Doit a l'Oubli”, ideja da sadržaj (naročito korisnički generiran sadržaj na socijalnim mrežama) treba da posle nekog vremena automatski nestane, ideja da prikupljanje podataka od strana kompanija ne treba da se zadržavaju duže nego što je to neophodno, ideja da računari treba da bude programirani da “zaborave”, kao ljudski mozak. Sve ovo su kretanja u pravcu da se sadržaj cenzuriše u ime privatnosti.

Većina rasprava se vodila upravo o ovim stvarima ali veliko je pitanje kako uopšte imati smislenu konverzaciju (a pogotovo pisati zakon) o “Pravu da bude Zaboravljeno” bez nekog okvira koji bi trebao da razpetlja potpuno nepovezane koncepcije, sa potpuno nepovezanim implikacijama.

Evo jednostavnog pokušaja da se setite različitih koncepcija koje neki ljudi žele da zaborave:

Ako ja postujem nešto online, trebam li imati pravo to izbrišem? Mislim da se većina slaže sa ovim, kao najjednostavnijim i najmanje spornim slučajem. Ako sam postavio fotografiju na moj online album, trebo bi imati mogućnost da je kasnije obrišem. Praktično, svi online servisi ovo već nude tako da to nije problematično, a to je suština onoga što Francuska Vlada sponzoriše u svojoj nedavnoj Povelji o “le Doit a l'Oubli”. Međutim, postoji veliko neslaganje oko brisanja sadržaja korisnika sa svog sajta i da li korisnik može faktički da obriše sadržaj sa Interneta (što je ono što korisnici obično žele da urade).

Ako postujem nešto, a neko drugi to kopira i postavi na svoj sajt, imam li pravo to da obrišem? Ovo je klasičan slučaj koji se jako često dešava. Na primer, recimo da sam se predomislio u vezi neke fotografije koju sam postavio na svoj sajt, nakon nekog vremena je izbrišem, međutim otkrijem da je neko kopirao tu moju fotografiju i postavio je na svoj sajt. Jasno je da bih trebalo kontaktirai tu osobu i reći joj da je skine. Ali, šta se dešava ako ta osoba to odbije dauradi, ili jednostavno ne reaguje, ili nisam je uspio pronaći, šta u tom slučaju raditi? Mogu da se upustim u sudsku proceduru koja je skupa i dugotrajna. Mogu da kontaktiram platformu koja hostuje sadržaj, i ako taj sadržaj krši njihove uslove korišćenja ili očigledno krši zakon, mogu da ih zamolim da ga skinu. Ali, ako pitam platformu da obriše moju fotografiju iz nečijeg drugog albuma, bez saglasnosti vlasnika albuma, i to samo na osnovu mog zahteva, to ih onda platform stavlja u veoma tešku pa čak i nemoguću poziciju arbitraža između mog zahteva za zaštitu privatnosti i slobode izražavanja vlasnika albuma. Takođe je diskutabilno da li, u interesu privatnosti, želimo da nam platforme arbitriraju ovakve stvari. Možda je to najbolje rešiti tako što bi svaka platforma imala definisanu svoju politiku o ovom pitanju, jer bi tako legitimno mogle da rade na bilo koji način.

Ako je neko nešto postovao o meni, trebam li imamti pravo da to izbrišem? Svi će se složiti da ovo postavlja pitanje sukoba između slobode izražavanja i privatnosti. Tradicionalni zakon ima mehanizme, kao što su zakoni za klevetu i uvredu, koji omogućavaju da osoba traži obeštećenje od nekog ko objavljuje neistinite informacije o njemu. Naravno, ovi mehanizmi su dugotrajani i skupi, ali pravni standardi su dugogodišnji i prilično jasni. Ali traženje zaštite privatnosti se ne zasniva na neistini. Ne vidim kako bi takvo pravo moglo biti uvedeno bez ozbiljnog kršenje slobode govora. To je razlog zašto mislim da je privatnost je nova crna rupa u u sveprisutnijoj modi cenzure.

Internet platforme koje se koriste da hostuju i prenose informacije prikupljaju tragove, od kojih su neki PII ili delimično PII. Da li ove platforme trebaju da budu u obavezi da obrišu ove tragove posle određenog vremenskog perioda? I ako je tako, posle koliko vremena? I iz kojih razloga ovi tragovi mogu biti zadržani i obrađivani? Ovo je tema o kojoj se najviše raspravljalo, na primer, cookies debata, ili logs debata, debata o zadržavanju podataka, koje su takođe deo “le Doit a l'Oubli” debate, ali su potpuno drugačije od gore navedenih kategorija, jer se fokusiraju na podatke o prometu na platformama, a ne na korisnički sadržaj. Postojeći zakon se bavi ovim pitnjem, dozvoljavajući ovakva zadržavanja, “onoliko koliko je potrebno” za “legitimne svrhe”. Međutim ovo jednostavno ne funkcioniše jer su slučajevi jednostavno previše različiti.

Treba li Internet naučiti da “zaboravi”? Treba li sadržaj na Internetu nakon nekog vremena da se automatsk izbriše? Trebaju li se svi postovi korisnika socijalnih mreža nekako programirati da im istekne rok trajanja? Ili, da lid a se korisnicima omogući korišćenje prava na podešavanje automatskog roka trajanja? Davanje ovlasti korisnicima nad sopstvenim podacima je ispravna opcija ali ne i nad tuđim podacima. Inženjeri za većinu ovih automatskih alata navode da s funkcionalni oko 80%, što znači da oni ne rade u potpunosti kako bi trebali. Čak i da postoje ovakvi automatski alati koji su potpuno funkcionalni, oni neće sprečiti uobičajene probleme privatnosti, kada neko kopira sadržaj sa jednog sajta (na kojem se nalazi alat za podešavanje automatskog isteka roka tranja) i premesti na drugi (koji nema alat za automatsko podešavanje).

Ko bi trebalo da odlučuje o tome šta treba zapamtiti a šta zaboraviti? Na primer, ako su Nemački sudovi odlučili da Nemački ubica treba da bude u mogućnosti da obriše sve reference na svoju presudu, nakon određenog vremenskog perioda, da li bi ovaj Nemački standard bio primenjen i na Web? Da li bi se primenjivao samo na sadržaj koji relativno nov na Web-u, ili i na istorijske arhive?

Ponekad ljudi ne pokušavaju da izbrišu sadržaj, oni samo pokušavaju da ga sakriju, da ga je teže naći. To motiviše različite inicijative protiv pretraživača, na primer, zbog brisanja linkova sa legitimnih sadržaja kao na primer novinskih članaka. Ovo nije striktno govoreći “droit a l'oubli”, ali nije ni toliko različito, jer se radi o pokušaju da se neki sadržaj sakrije da ne bi bio izbrisan. Ovo će sigurno izazvati mnoge pravne rasprave i veliko je pitanje kako će se sve rešiti.